PONOVNI PROGON ŠANTIĆA IZ MOSTARA

Hrvatska enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža za „memorijal“, između ostalog, kaže:

memorijal (od lat. memorialis: koji pripada uspomenama).

- U športu, natjecanje u spomen na zaslužnoga preminulog športaša ili na koju drugu istaknutu osobu (npr. u atletici Hanžekovićev memorijal).

Naravno, isto vrijedi i za druge oblasti ljudskog djelovanja, kao što je kultura. Važno je podcrtati da se memorijali ili memorijalne manifestacije održavaju u spomen na već umrlu osobu.

Slijedom ovog tumačenja, a u znak sjećanja na pjesnika Aleksu Šantića, koji je umro 2. februara 1924. godine u Mostaru, Muzej Hercegovine po ideji njihove uposlenice Ravijojle Kolak i uz suorganizaciju lista „Sloboda“ organiziraju prve Šantićeve večeri poezije 30. juna 1969. godine. Kasnije će se uključiti Kulturno-prosvjetna zajednica i Skupština opštine Mostar koja će dodijeljivati svake tri godine prestižnu pjesničku nagradu „Aleksa Šantić“.

Do 1991. godine kada je održana posljednja predratna manifestacija u slavu pjesnika Alekse Šantića, bila je to jedna od najrespektabilnijih pjesničkih manifestacija u Jugoslaviji.

A onda je došao rat i sva poratna trgovanja sa svim i svačim, pa i mrtvim pjesnikom i njegovim naslijeđem. Valja podsjetiti da je spomenik pjesniku miniran, a u njegovu bronzanu glavu se pucalo. Željelo ga se je i bronzanog ubiti, jer on je četnik, kako su hrabri bojovnici pravdali svoje nedjelo te ratne 1992. godine. Tih godina ukradena mu je i ulica i škola. Do danas nisu vraćene. Ista politika, koja je kreirala miniranje spomenika, ne dozvoljava povratak Šantića u svoj grad.

Prisjetimo se, zato, ko jeste Aleksa Šantić.

Aleksa Šantić je bio bosanskohercegovački pjesnik. Rođen je u Mostaru 27. maja 1868. godine, a umro također u Mostaru 2. februara 1924. godine. Od 1904. do 1912. godine nastale su njegove najljepše pjesme. Njegova poezija i pjesništvo najbolje se mogu opisati kao spoj tradicije i modernosti toga doba. Njegova uspješnost u književnom životu bila je obrnuto proporcionalna privatnom životu, koji na kraju završava u razočarenju, tuzi i bolesti sa svega 56. godina života od tada neizlječive bolesti.

Najveći dio života proveo je u rodnom Mostaru. Nakon što mu je umro otac brigu o porodici preuzeo je strogi stric. Otac mu je rano umro pa se o njemu brinuo stric. Imao je još sestru Radojku i dva brata, Jakova i Peru. Živio je u trgovačkoj porodici, u kojoj nisu imali razumijevanja za njegov talent. Nakon završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u Mostar.

Bio je predsjednik Srpskog pjevačkog društva "Gusle" u Mostaru. Tu je upoznao i poznate književnike tog doba: Svetozara Ćorovića, Jovana Dučića, Osmana Đikića i druge.

Godine 1896. sa Dučićem i Atanasijem Šolom osnovao je književni časopis Zora, koji je bez prekida izlazio do 1901.

U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela imali su Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj, a od stranih pjesnika najvažniji utjecaj imao je Heinrich Heine, koga je i prevodio s njemačkog jezika. Najveću pjesničku zrelost dostiže između 1905. i 1910, kad su i nastale njegove najljepše pjesme. To je vrijeme burnih društvenih promjena u Bosni i Hercegovini, u kojima Šantić aktivno učestvuje.

Šantićeva poezija puna je snažnih emocija i ljubavne tuge. Ona pokazuju pjesnika snažne emocije, elegičnog tona i melodičnog izraza, koji je ostvario niz pjesama duboke inspiracije i doživljenog tona. Šantićeva ljubavna poezija razvila se pod jakim utjecajem bošnjačke ljubavne pjesme, sevdalinke; njegove ljubavne pjesme smještene su u bosanske bašče pune behara i šadrvana. Ženski likovi koji se pojavljuju u Šantićevim pjesmama okićeni su đerdanima i izazovnē su, ali ipak skrivene ljepote. Takva je i pjesma "Emina", koja je ušla u narod i pjeva se kao sevdalinka. U ljubavnim pjesmama najčešći motiv je čežnja. Šantićeveva poezija bazirana je na vjerodostojnom iskusutvu u stvarnom životu. Šantić se vrlo mlad zaljubljuje najprije u Slavonku Anku Tomlinović, kćer siromašnog fotografa, došljaka, koju na kraju ostavlja pod pritiskom svoje pravoslavne porodice. Nešto kasnije, pomalo rezigniran, upoznaje i Zorku Šolu, mladu i bogatu Mostarku, koja zbog interesa svoje pragmatične porodice napušta pjesnika, ostavljajući mu još jednu ranu na srcu.

Druga pjesnička tema koja je obilježila Šantićevo stvaralaštvo imala je rodoljubni karakter. Pjesma "Ostajte ovdje", koja je objavljena 1896. na prvoj stranici prvog broja Zore, bila je upućena onim bosanskim muslimanima koji su nakon aneksije Bosne od strane Austo-Ugarske 1878. napuštali zemlju masovno odlazeći u Tursku. Tu je još jedna potresna pjesma, "Hljeb", u kojoj Šantić pjeva o patnji onih koji zauvijek napuštaju domovinu i odlaze u tuđinu. U drugim pjesmama Šantić naglašava patnju kao važan historijski moment ("Mi znamo sudbu").

Za Aleksu valja još istaći:

1887. postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika.
1888. otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“

U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.

Mnogi su mislili kako je Šantić bio zaljubljen i u Eminu kojoj je posvetio svoju poznatu pjesmu „Emina“, međutim ona je imala tek jedanaest godina kada je pjesma objavljena. Pjesma je nastala kao rezultat narudžbe beogradskog lista, a cilj je bio opisati Bošnjake iz toga kraja. Iako je riječ o ljubavnoj pjesmi, ona nije napisana iz ljubavi prema Emini.

“Emina” je objavljena prvi put 1902. godine i to u časopisu “Kolo”. Tek šest godina poslije Aleksa Šantić odlučio ju je unijeti izmijenjenu u knjigu “Pjesme”. U zadnjoj verziji pjesme, ona je ispala mnogo sažetija, ali i bolja nego u prvotnoj verziji. Pjesnik je izbacio mnoge slabe i nepotrebne dijelove, a stihovi su puno bolje obrađeni. Valja reći da je za nju napisao i muziku, te da je prvi put izvedena na Svetosavskoj priredbi u „Guslama“.

Valja još pomenuti njegov vatreni govor na zabavi u hotelu, nakon jedne pozorišne predstave u „Hrvoju“. Rezultat, kazalište protjerano iz Mostara, a Aleksa uhapšen. Ono što je tada govorio pjesnik zasmetalo je vlasti.

Vjerujem da bi smetalo i danas.

Zato mrtvom pjesniku čine to što čine.

Naime, pročitah slijedeću objavu:

Управни одбор СПКД Просвјета ГО Мостар је, истражујући своју историју и дошавши до великог броја прворазредних докумената и архивске грађе, закључио да од далеке 1920. године манифестација у част пјесника Алексе Шантића баштини непрекинут континуитет и као таква се сврстава у ред најстаријих књижевних манифестација ових простора. С тим у вези донесена је одлука да манифестација од 2013. године носи назив 94. Шантићеве вечери поезије и да се тако именује те из године у годину броји.

1920. година (Прво Шантићево вече)

У знак захвалности за све што је учинио у борби за дуго чекану слободу и афирмацију Мостара, Српско пјевачко друштво Гусле у Мостару је 3. јануара 1920. – у Официрско-чиновничком дому – приредило Шантићево вече поводом пјесникове педесетогодишњице. Организатори су у позиву и образложили разлог организовања Шантићеве вечери, наводећи:

„Поводом 50-годишњице живота нашег суграђанина, пјесника и књижевника, милога нам Алексе Шантића одржава се ових дана у цијелој нашој великој отаџбини Срба, Хрвата и Словенаца Шантићево вече. На овај начин наш народ, без разлике вјере и племенског имена, жели да искаже захвалност и признање једном од највећих наших пјесника, поборнику и апостолу братства и јединства нашег једнокрвног троименог народа. Алекса је посветио својих педесет година слави Мостара. Ред је сада, да Мостар посвети један свој дан слави Алексиној, јер ни један народ, ни један град не заслужује да има великих људи, ако их не зна цијенити. Наш Алекса, српски и цијелог словенског Југа, заслужио је, да славећи њега, прославимо себе, јер је он најљепше опјевао све љепоте нашег Мостара. Као пјесник, културни и национални радник, он је дуго, врло дуго био наш заставник, главни представник Мостара у Српству и главни представник идеје Ослобођења и Уједињења нашег народа. Данас је стога скоро немогуће наћи просвјећеног Србина и Хрвата, да изговарајући ријеч Мостар, не помисли на Алексу Шантића – а то је његова и наша слава највећа“.

Гусле су заједно са Хрватским пјевачким друштвом Хрвоје из Мостара и Муслиманским тамбурашким збором Итихад те вечери изводиле само Шантићеве композиције и говорило се искључиво о Алекси Шантићу.

Предавање и бесједу о пјеснику одржао је др Перо Слијепчевић. Да ли том приликом или касније, др Слијепчевић је рекао чувену реченицу за Шантића која можда најбоље и најсавршеније осликава карактер његове личности, а она гласи: „Крв јуначка, душа девојачка“.

На крају вечери и сам је Шантић, обасут клицањем и пљеском, сав потресен, али миран и непосредан као и увијек, узео ријеч и обратио се присутнима. Стога овај догађај и ову, 1920. годину с правом сматрамо ПРВИМ ШАНТИЋЕВИМ ВЕЧЕРИМА ПОЕЗИЈЕ.

Dakle, gore navedeni proglasiše jedno veče organizovano u čast živog pjesnika memorijalom i pri tome to ponosno smatraju genijalnim potezom. Počelo memoriranje čovjeka četiri godine prije njegove smrti. Jedinstven primjer u istoriji civilizacije.

Rekli bi neki: Aferim.

A onda poče brojanje svih godina od 1920. do danas. Bilo bi zanimljivo da brojači odgovore kako su se Šantićeve večeri poezije održavale u Mostaru, raznih ratnih godina, kad istorija pamti neke druge proglase, kao naprimjer:

-        „Mostar, dne 6. lipnja 1941.

NAREDBA

Naregjujem, da se od momenta objelodanjenja ove naredbe ne smiju Srbi i Židovi kretati po ulicama niti na iste izlaziti do daljnje naredbe.

Prekršitelj ove naredbe bit će na licu mjesta kažnjen.

Za dom spremni!

Ustaški Stožernik

Ivan Zovko v.r.“

Ili dalje:

-        „Ustaški stožer

Broj: 1298/41

Mostar, dne23. lipnja 1943.

NAREDBA

Od časa oglasa ove naredbe stupaju na snagu ovi propisi o kretanju Srba i Židova,

1)    Više od dva Srbina ili Židova ne smiju se kretati gradom zajedno,

2)    Židovi i Srbi nesmiju uoopšte zajedno ići ili se družiti,

3)    Poslije 8 sati uvečer Srbi i Židovi moraju biti u svojim kućama,

4)    Židovi i Srbi pri kupovanju u radnjama moraju čekati dok Hrvati podmire svoje potrebe, pa tek onda da kupuju,

5)    Židovi će kupovati samo u svojim radnjama,

6)    Srbi i Židovi ne smiju ići na šetalište, niti smiju sjediti na Trgu Slobode,

7)    Srbi i Židovi ne smiju plesati u javnim lokalima.

Svaki prekršaj kaznit će se najkraće na licu mjesta bez izuzetka.

Ustaški Stožernik

Ivan Zovko, v.r.“

Ili nešto kasnije Gradsko redarstvo izdaje slijedeći proglas:

-        „POZIV SRBIMA

Pozivaju se svi SRBI sa članovima svojih porodica čija prezimena po redarstvenom popisu počimlju sa slovima A i B, da se danas 14. o. m. U 10 sati navečer sakupe na željezničkoj postaji radi iseljenja u SRBIJU. Vlak iseljenika krenuti će točno u 11 sati navečer.

Iseljenici imadu pravo sobom ponijeti 50 kg prtljage po osobi te sav svoj novac i sve svoje dragocjenosti.

Svi gore navedeni, koji su dužni otputovati današnjim iseljeničkim vlakom, moraju prije odlaska na kolodvor svoje stanove zaključati i ključeve uz naznaku prezimena, ulice i kućnoga broja predati predstojništvu ovoga redarstva coba br. 5.

Svi koji se ovome pozivu ne odazovu te pokušaju odbjeći ili sakriti se, po pronalasku biti će uhapšeni i najstrožije kažnjeni.

Zabranjuje se svima i svakome pod najstrožijom kaznom primati bilo što od Srba na poklon, pohranu, ili obračun u naravi kao i za iste, koji se moraju iseliti, bilo intervenirati ili ih prikrivati.

Naročito strogom kaznom biti će kažnjeni oni SRBI, koji pokušaju svoju pokretnu ili nepokretnu imovinu na bilo koji način oštetiti.

Iseljenje se imade obaviti u najvećem miru i redu.

Za dom spremni!

Dano u Mostaru 14. kolovoza 1941.

Predstojnik redarstva

Krtalić, v. r.“

Komentar je suvišan.

Ili da idemo u bližu istoriju pa da nam brojači koji dođoše do broja „102“ objasne kako su se njihove Šantićeve večeri poezije u Mostaru održavale 1992. godine. Znamo šta je radila u to vrijeme politika koja je Aleksu Šantića protjerala iz Mostara i komade miniranog spomenika bacila u Neretvu.

Pamtimo i da od 1945. godine pa sve do 1969. godine u Mostaru nije bilo memorijalne manifestacije posvećene Aleksi Šantiću.

Mnogo je još činjenica, ali nema potrebe sve iznositi. Jasno je da ovo brojanje i mahanje sa brojem „102“ nema veze sa pjesnikom i poezijom. Ovo je čista dnevna politika koja treba da pokaže gradu neke druge stvari. Zato uz te velike brojeve paradiraju političari iz Republike Srpske i Republike Srbije. Paradiraju ljudi koji ne poznaju niti Mostar niti Šantićevo djelo koje nije samo pjesničko. Šantić je za života pjevao o Mostaru kakvog te iste politike uništiše, a i djelovao kontra svega što te politike danas rade. Zato njihova pojava na manifestaciji u čast pjesnika Mostara jeste čisto licemjerstvo i vrijeđanje pjesnika.

Sve je to omogućila lokalna politika koja je kreirala izgon pjesnika iz grada jer i jednima i drugima ne odgovara ništa mostarsko. Oni grade i na ovaj način nacionalne torove u kojima mogu „blejati“ do besvijesti.

A što su ovakvim načinom organizacije, programa, gostiju još dalje odmakli pjesnika od grada nikom ništa. Kako to sve izgleda bez ikakvih problema moglo se desiti i u Čačku ili Šapcu. Nekada su Šantićeve večeri poezije bile praznik grada i Hercegovine, a danas tamo neka manifestacija koja se uglavnom ne tiče, najvećeg dijela Mostara.

Aferim ideolozima progona Šantića iz Mostara.

Uspjeli ste, za sada.