NE DAMO PRVU !

 

Kao i ranijih godina i ovog 22. decembra bio sam u Rudom. Uvijek do sada vraćao sam se nadahnut, inspirisan, zadovoljan i sretan što sam sa brojnim antifašistima ex Jugoslavije bio na tom vječnom izvorištu odlučnosti i istrajnosti naroda Jugoslavije. Ove godine bilo je drugačije. Vratio sam se tužan, nesretan i sa osjećanjem da mi je neko nešto važno ukrao, sa uvjerenjem da nisam bio na istom mjestu koje sam pohodio ranijih godina. Kao da mi je neko ukrao Prvu. Da bih mogao objasniti moje osjećanje podsjetiću vas ko je bila Prva i zašto je sjećanje na nju posebno važno.

Dakle, Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada je bila prva partizanska brigada u okupiranoj Jugoslaviji. Tijekom rata je slovila za elitnu jedinicu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Formirana je 21. decembra 1941. godine u Rudom, od partizanskih ustanika, nakon povlačenja partizana u Sandžak. Odluku o formiranju Prve proleterske brigade donio je Centralni komitet KPJ. Na dan formiranja imala je šest bataljuna (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić Fića.

Prva proleterska udarna brigada je u 1.240 ratnih dana imala 530 većih i manjih borbi, tj. gotovo svaki drugi dan je provela u borbi. Ostali dani su uglavnom provedeni u iscrpljujućim marševima.

Prva proleterska brigada je na svom ratnom putu prešla više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 22.000 ljudi iz cijele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je više od 3.000 rukovoditelja i 83 narodna heroja.

Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvijezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.

Izraz proleter je značio ideološko određenje, odnosno društvenu klasu koja sukladno marksističkoj doktrini o diktaturi proletarijata treba provesti socijalističku revoluciju. Prefiks proleterska je činio jasnu distancu od buržoaskih snaga. Zbog ovog pridjeva, Kominterna je više puta kritizirala KPJ, tražeći da se izbaci „proleterska" ispred naziva brigade i da se prestane sa „sličnim lapsusima" koji liju vodu na mlin neprijateljima naroda u zemlji i u inozemstvu.

Međutim, kasnije tokom samog rata izraz proleter je izgubio svoje ideološko značenje, te je umjesto toga postao sinonim za najelitnije partizanske formacije. Tako su naziv proleterska dobivale "obične" brigade koje bi se posebno istakle u borbi.

Krajem decembra 1941. godine, Prva proleterska brigada je zajedno s Vrhovnim štabom, prešla u istočnu Bosnu. Tokom Druge neprijateljske ofanzive, od 17. januara do 23. januara 1942. godine vodila je više borbi: na Pjenovcu kod Rogatice, Vareša, Han Pijeska i Bijelih voda. Glavnina brigade je izvela marš preko planine Igman, pri temperaturi od -32 stepena. Poslije završetka Druge ofanzive, ponovo poduzima značajne poduhvate u istočnoj Bosni.

U Trećoj neprijateljskoj ofanzivi zajedno s Drugom proleterskom brigadom, djelovala je u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i u teškim borbama (Polja Kolašinska, Durmitor, Hercegovina) znatno pomogla uspješno povlačenje partizanskih snaga u rejon Tromeđe.

U sastavu Udarne grupe proleterskih brigada pošla je, 24. juna 1942. godine, u pohod na Bosansku krajinu. U pohodu je učestvovala u borbama na pruzi Sarajevo-Mostar i rušenju ove prometnice, oslobođenju Konjica (8. avgusta 1942.), zatim u borbama oko Bugojna, Duvna i Šujice, za oslobođenje Livna i drugim poduhvatima. Vodila je više borbi u nadiranju prema Imotskom i oslobodila nekoliko mijesta. Sedmog oktobra 1942. godine učestvovala je u oslobođenju Ključa, a do kraja oktobra angažirana je u borbama s četnicima i talijanskim snagama oko Bosanskog Grahova.

U sastav Prve proleterske divizije ušla je 1, novembra 1942. godine, a sedam dana kasnije u Bosanskom Petrovcu od Vrhovnog komandanta NOV-a i POJ-a Josipa Broza Tita dobila je proletersku zastavu. U skladu s planom Vrhovnog komandanta o prodoru snaga NOVJ-a u centralnu Bosnu, novembra i decembraa 1942. i januaraa 1943. godine izvela je više poduhvata u dolini Vrbasa i centralnoj Bosni; u noći 19. novembra/20. novembar uništila je jako neprijateljsko uporište Sitnicu; u noći 25. novembra/26. novembra učestvovala je u oslobođenju Jajca; u decembru je oslobodila Skender-Vakuf i Kotor-Varoš i područje Jošavke; u januaru 1943. dijelom svojih snaga učestvuje u oslobođenju Teslića; u noći 15. januara/16. januar oslobodila je Prnjavor. Uspjesi kod Teslića i Prnjavora bili su veliki: ubijeno je i ranjeno nekoliko stotina, a zarobljeno 2.000 neprijateljskih vojnika i zaplijenjena velika količina ratnog materijala.

U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, u šestodnevnom maršu, prebacila se sa sektora Banje Luke, preko Šipraga, Bojske, Gornjeg Vakufa, na željezničku prugu Sarajevo-Mostar, pa je u noći 17. februara/18. februar likvidirala posade neprijatelja na odsjeku Raštelica-Brđani i poslije toga vodila teške borbe na Ivan-sedlu i Bradini i dijelom snaga učestvovala u napadu na Konjic. Učestvovala je i u poznatom protiv-udaru snaga NOVJ-a kod Gornjeg Vakufa, od 3. marta do 5. marta 1943. godine, a potom zatvarala pravac Gornji Vakuf-Prozor.

Poslije prelaska Neretve u nastupanju Glavne operativne grupe NOVJ-a na istok, brigada prva nastupa pravcem: Glatičevo, rejon Kalinovika, Ustikolina. Od 15. marta do 17. marta razbila je četničke snage kod Glavatičeva i na Lipeta planini, a u noći 22. marta/23. mart vodila je teške borbe s četnicima kod Kalinovika. U ovim borbama četnici su pretrpjeli nekoliko teških poraza, a brigada je pohvaljena od Vrhovnog komandanta. Krajem marta izbila je na Drinu kod Ustikoline. Prvo je pokušala prijeći rijeku iz pokreta, a pošto nije uspjela, poslije priprema, prelazak je izvršila u noći 8. aprila/9. april 1943. godine. Vodila je žestoke borbe za Kapak i Krčino brdo. U borbi kod Ifsara (10. aprilai 11. aprila) učestvovala je u razbijanju znatnih dijelova talijanske divizije „Taurinenze“. Ovim borbama omogućen je prodor Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba preko Drine u Sandžak. Krajem aprila vodila je žestoke borbe kod Goražda s 369. nemačkom divizijom.

U bitci na Sutjesci prvih dana vodi borbe s Prvom njemačkom brdskom divizijom na sektoru Bijelo Polje, Mojkovac, Šahovići. S ovog sektora prebačena je na sektor Čelebića, radi zaštite Centralne bolnica NOVJ-a i zatvaranja pravca Foča-Čelebić. Poslije sedmodnevnog marša, 21. maja kod Čelebića je iz pokreta napala i razbila 13. domobransku pukovniju. Od tada do 24. maja na ovom sektoru, zajedno s drugim jedinicama, vodila je ogorčene borbe. Učestvovala je 24. maja i 25. maja u neuspjelom pokušaju proboja jugoistočno od Foče. Do 6. juna vodila je borbe u dolini Sutjeske, a 8. juna je izbila na Zelengoru. 10. juna, u ranim jutarnjim satima, kod sela Balinovac je u jurišu pregazila borbenu grupu Höhne:

»Dobro pamtim. Danilo Lekić je komandovao: "Prva proleterska - juriš!!" I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put,svi... I sve komande četa, i svi štabovi bataljona i štab brigade, i Španac (Danilo Lekic) i Plavi su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolnicari... Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo. Mi smo krenuli. I svi smo znali: nema nazad! Mi moramo tamo!«, prisjećao se Antonije Isaković, jedan od učesnika.

Jurišem na Balinovcu, 10. juna 1943. godine, brigada je probila neprijateljski obruč na Zelengori, a dva dana kasnije probila je novi obruč na komunikaciji Kalinovik-Foča. U protivofanzivi Glavne operativne grupe u istočnoj Bosni u julu i avgustu vodila je više borbi (Vlasenica, Drinjača, Zvornik i na pruzi Sarajevo-Zenica). U septembru djeluje u Dalmaciji, a u oktobru i novembru na širem području Travnika.

U zimu 1943./1944. godine i u proljeće 1944. godine djeluje oko Jajca, Mrkonjić Grada i Gerzova. U drvarskoj operaciji vodi žestoke borbe na pravcu Mrkonjić Grad-Mlinište i Mlinište-Glamoč. Iz zapadne Bosne kreće za Sandžak, a na tom putu vodila je borbe na planinama Vranici, Zecu, Bitovnji i kod Trnova. U avgustu 1944. godine učestvuje u borbama u Sandžaku, a 23. avgusta počeo je njen prodor u Srbiju. Vodila je teške borbe s Bugarskim snagama na Palisadu i s jakim četničkim snagama na Jelovoj gori, kod Karana, Kosjerića i Varde, za oslobođenje Bajine Bašte i Valjeva (septembra) i Uba (oktobra). U Beogradskoj operaciji istakla se u mnogim borbama. Od decembra 1944. do aprila 1945. godine djeluje na Srijemskom frontu. Učestvuje u proboju Srijemskog fronta 12. aprila 1945. godine i učestvuje u više poduhvata u Srijemu, Slavoniji i sve do Zagreba. Posljednju borbu vodila je za oslobođenje Zagreba, u koji ulazi 9. maja 1945. godine.

Sastav Prve proleterske brigade činili su: Prvi (crnogorski) bataljon,  Drugi (crnogorski) bataljon,  Treći (kragujevački) bataljon,  Četvrti (kraljevački) bataljon,  Peti (šumadijski) bataljon,  Šesti (beogradski) bataljon.

Od oko 22.000 boraca, koliko je, za tri i pol godine rata, prošlo kroz redove Prve proleterske udarne brigade, njih 83 proglašeno je za narodne heroje:

Prva borba brigade, kod sela Gaočića i Mioča, 22. decembra 1941. godine, nekada se slavila kao dan Jugoslavenske narodne armije.

Ulica proleterskih brigada u Beogradu, kojom su se dijelovi Prve proleterske brigade probijali tijekom oslobođenja Beograda, od 1990-ih godina se zove Krunska ulica.

Danas se u Rudom nekadašnja Ulica Prve proleterske brigade zove Ulica đenerala Draže.

Ostala je zapisana izjava prvog komandanta Prve proleterske brigade, Koče Popovića, koja ponajbolje svjedoči o tome šta je bila Prva. Koča kaže: »Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.« 

Zbog ovih činjenica svi mi koji stigosmo u Rudo smo došli, ali odmah, pri izlasku iz kombija, primjećujem da nas je manje nego proteklih godina. Računam, ima još vremena stići će i drugi. Pozdravljam se sa prijateljima iz Slovenije i Srbije, te brojnih mjesta Bosne i Hercegovine. Posebno srdačan susret je sa Albinom Pibernikom, jedinim živim partizanom iz stroja Prve proleterske brigade koja je ovdje u Rudom stajala 21. decembra 1941. godine. Dok se pitamo za zdravlje obavještavaju me iz zajedničke delegacije antifašista Mostara i Stoca o doživljenoj neprijatnosti prilikom prijave delegacije za polaganje cvijeća. Naime, službena osoba zadužena za organizaciju sa ćuđenjem im je rekla: Otkud vas, niste najavili dolazak, neće biti graha.

Kao da je bilo ko došao zbog tanjira graha u Rudo. Nisam se još sabrao od šoka obavještava me kolega iz Upravnog odbora SABNOR BiH da mu je službena osoba, već ranije pomenuta, rekla da nema nikakvih obraćanja izuzev načelnika opštine koji će pozdraviti prisutne. Iskreno, bilo mi je čudno, ali sam sebi sam rekao: Valja sačekati pa vidjeti šta će biti.

Položismo cvijeće, prošetasmo ulicom đenerala Draže do Partizanskog groblja, položismo cvijeće i nazad u dvoranu Kulturnog centra gdje će biti prigodan program.

Puna dvorana ljudi, ali i bez i jednog obilježja povoda koji nas je okupio. Počinje program. Voditelj je već pomenuti organizator. Na sceni je obučen za otvaranje zimske sezone negdje na planini sa dodatkom torbe koja visi preko ramena. Vizuelni dojam ruši svečanost trenutka i sve bagateliše. Par nepripremljenih rečenica izgovorenih kao u privatnom razgovoru. Izlazi načelnik i pozdravlja prisutne, a nakon toga čita govor koji smo, rekao bih, u cjelosti čuli prošle godine. Dobar je to govor, ali mu je namjena za predstavljanje Opštine, no mi smo tu drugim povodom.

A u prvom redu sjedi jedini iz stroja Prve proleterske iz 1941. godine.

Kao da nije tu.

U prvom redu sjede i predstavnici Sekcije Prve proleterske brigade koji sistematično i uporno godinama njeguju tradicije ove brigade i razvijaju kulturu sjećanja.

Kao da nisu tu.

A i brigada je pomenuta, kao nužno zlo.

I tako dalje, i tako dalje.

Slušamo četvoro srednjoškolaca koji govore patriotske stihove. Dobro, to ide, a onda gledamo dvije koreografije igara iz Šumadije. Mislim, u redu, četiri su bataljona bila iz Srbije, biće nešto i iz Crne Gore, zbog ona dva bataljona, ali ne, to je sve. Kraj. I onda vidim da nigdje nema niti jedne zastave države u kojoj se sve ovo dešava, kao što nije bilo ni himne te iste države, kao što su onemogućeni da pozdrave skup i svi oni koji bi pozivali na baštinjenje jedinstva koje je krasilo Prvu proletersku.

Zbog svega ovog i mnogo toga još, što ne napisah, iz Rudog sam se vratio razočaran i vrlo tužan. Ne znam što sam išao, jer mi je ukraden razlog.

Možda je ovo poruka da ne dolazimo ili još jedan pokušaj revizije istorije.

No pasaran.

Dolazićemo i čuvati uspomenu na Prvu proletersku dok dišemo, a do tada brojnima koji će to nastaviti prenijećemo istinu o Prvoj.

A godišnjicu njenog osnutka slavićemo, ne samo u Rudom, nego i u svim mjestima kuda je prošla ili im darovala slobodu, jer ova zemlja natopljena je krvlju proletera Prve proleterske.

U ime tih heroja, naša je obaveza da svi stanemo u jedinstven antifašistički stroj koji će imati snagu očuvati naslijeđe Prve proleterske, ali i svih drugih jedinica NOVJ.

Smrt fašizmu!