VRIJEME JE ZA NOVI ANTIFAŠISTIČKI USTANAK

 

/Obraćanje na tradicionalnom okupljanju antifašista na Ivan Sedlu, a u povodu 80. godišnjice ustanka naroda Bosne i Hercegovine/

Smrt fašizmu!

Pozdravljam vas u ime Saveza antifašista i boraca Narodno-oslobodilačkog rata Bosne i Hercegovine i čestitam vam 27. juli - Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine.

Ja mislim da, uprkos što možda brojčano izgleda da nas ima malo, ja mislim da nas ima taman onoliko koliko je dovoljno da napravimo velike stvari. Kvalitet je ono što antifašiste krasi, a ne kvantitet. Čuli smo malo prije, 1941. godine, kada je u Ribnikarovoj kući Politbiro Komunističke Partije Jugoslavije donio odluku da se diže ustanak, u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji bilo je 12.800 članova te partije. Bili su zabranjeni, bili su u totalnoj ilegali, uz nikakve veze, pa su digli ustanak, pokrenuli narod i napravili vojsku od osam stotina hiljada partizana. U mom Mostaru te 1941. godine bilo je 95 članova Komunističke partije Jugoslavije, ali napravili su slavni Mostarski bataljon i zajedno sa Desetom hercegovačkom brigadom i kasnije XXIX hergegovačkom udarnom divizijom, kojom je komandovao Vlado Šegrt, bili i ovdje na Ivan Sedlu i došli do Ljubljane, došli do Trsta. Dakle, nije bitan broj, bitna je naša snaga, naša odlučnost, naša volja i želja da sanjanu slobodu dosanjamo. Zato na ovom mjestu, koje je mnogo važno za ovaj dio Bosne i Hercegovine, ali i u ove dane kada se podsjećamo na velike ustaničke odluke, razmislimo i upitamo se, šta bi bilo i kakva bi bila Bosna i Hercegovina da 27. jula nije pukla prva ustanička puška u Drvaru, i da Drvar nije oslobođen, zajedno sa Bosanskim Grahovom. Ne bi bilo 25. novembra i ZAVNOBiH-a u Mrkonjić Gradu. Tamo je obnovljena državnost Bosne i Hercegovine. Naravno, ne bi bilo ni 29. novembra u Jajcu, kada je sve to potvrđeno. A da svega toga nije bilo, hajdemo svima ovima koji nas ismijavaju i ovih dana, i vrijeđaju nas što se sjećamo 27. jula reći: Da svega toga nije bilo, ne bi bilo 29. februara i 1. marta 1992. godine, ne bi bilo referenduma i odlučivanja o samostalnosti Bosne i Hercegovine, ne bismo imali šansu da imamo Bosnu i Hercegovinu. Danas bismo bili građani nekih drugih država, a biti građanin nekih drugih država značilo bi da nema Bosne i Hercegovine i bili bismo manjina, nacionalna manjina ili nacionalne manjine i bili bismo građani drugog reda. Zato je važan 27. juli, zato je važno da pričamo o tim ustanicima koji su sanjali slobodu, sanjali socijalnu pravdu, sanjali jednakost i ravnopravnost i žrtvovali živote da bi mi danas mogli da živimo u Bosni i Hercegovini kojom, takođe, nismo zadovoljni, koja nije ona koju smo sanjali 1992. godine. Nismo dosanjali onu Bosnu i Hercegovinu za koju su najbolji sinovi Bosne i Hercegovine, i kćeri naravno, ginuli i ovdje na Ivan Sedlu 1992. do 1995. godine. Ukrali su nam sve.

Zato je odgovornost na nama antifašistima da sijemo sjeme slobode, zato je važno da u ove dane ustanka jesmo bili i u Ilijašu, i na Meokrnju na Vlašiću, i u Drvaru, i u Tuzli i svuda po Bosni i Hercegovini, jer smo na taj način pokazali građanima Bosne i Hercegovine, ali i ovima koji su iznutra okupirali Bosnu i Hercegovinu, domaćim izdajnicima koji vladaju Bosnom i Hercegovinom, pokazali smo svima da nas ima, da ne prihvatamo njihovu politiku i da hoćemo drugačiju Bosnu i Hercegovinu. Zato moramo svi zajedno u jedinstven antifašistički front. Ujedinimo se oko onog što nam je zajedničko. Sloboda nam je zajednička, jednakost, ravnopravnost, poštovanje međusobno svih nam je zajedničko. Ne štitimo loše u našem narodu, loš je loš, zlo je zlo, koliko god bilo malo ili veliko, jednako je zlo. Očistimo svi svoja dvorišta, svoje avlije u svojim sredinama da bi zajednička avlija ili zajedničko dvorište koje se zove Bosna i Hercegovina bilo čisto. Ali nemojmo polaziti od drugih, nemojmo stalno govoriti: Šta su oni nama?

Hajdemo poći od onoga pitanja: Šta smo mi sebi ili šta smo mi drugima napravili, da bi dali primjer.

Tako su radili Titovi partizani. Zato je važno učiti od Titovih partizana, učiti od ustanika iz 1941. godine, jer oni nisu bili  ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci, ni Romi, ni Jevreji, da dalje ne nabrajam, prvenstveno su bili gladni, bosi, žedni, obespravljeni i bili su željni slobode. Ako mi danas imamo sve to, onda u redu, ali meni se čini da i nama fali sve ono što je falilo i ustanicima 1941. godine, samo na drugačiji način.

Vrijeme je za novi ustanak, za novu revoluciju, antifašističku revoluciju, iznutra. Naravno, ne mislim na puške i idemo jurišati iz šume. Ima i drugih sredstava, umom, pameću.

Možemo i moramo.

Ako to ne učinimo za koju godinu Bosna i Hercegovina biti će veliko groblje i dom staraca, a na ovakva mjesta neće imati ko dolaziti.

Na nama je da odlučimo.

Odlučimo i biti će sreće, biti će ova zemlja onakva kakvu je želimo, kakvu je sanjamo i kakvu smo je, na kraju krajeva, imali. Svako od nas pojedinačno mora sam odlučiti: Dali je za bolje ili će živjeti u prošlosti.

Smrt fašizmu!