ISTINU NA SUNCE, KAKO GOD BILA TEŠKA I BOLNA!

Ovih je dana obilježena godišnjica utemeljenja Hrvatske republike Herceg-Bosne. Tim povodom Fenix magazin izvještava:

„U sklopu obilježavanja 28. obljetnice od kada je utemeljena Hrvatska Republika Herceg-Bosne danas je izaslanstvo Hrvatskog narodnog sabora i Glavnog vijeća HZ HB položilo vijence i svijeće pred spomen obilježje ispred Hrvatskog doma herceg Stjepana Kosače, prisjećajući se svih umrlih dužnosnika i utemeljitelja HR HB kao i svih poginulih branitelja. Večeras u 19.00 sati na grobu pok. predsjednika Mate Bobana položit će se vijenac i svijeće.

Predsjednik HDZ-a BiH i Hrvatskog narodnog sabora dr. Dragan Čović u izjavi medijima kazao je kako se 28 godina nakon utemeljenja Hrvatske republike Herceg Bosne s još više žara i jasnog odnosa prema utemeljiteljima Hrvatske zajednice a potom i Hrvatske republike Herceg Bosne prisjećamo tog vremena, ponosni.

„Svi oni koji su tada imali dovoljno mudrosti, snage i odlučnosti u posebno izazovnom vremenu za Bosnu i Hercegovinu a i Hrvate u Bosni i Hercegovini i Republici Hrvatskoj su donosili odluke s kojima smo očuvali hrvatski narod u Bosni i Hercegovini a time i samu Bosnu i Hercegovinu. Veliko hvala svima čijim smo se sjenama naklonili i za njih se pomolili ali i ohrabrenje svima onima koji danas dvoje oko vrijednosti Domovinskog rata. Domovinski rat je svetinja za hrvatski narod. Na njega moramo biti ponosni, biti ponosni na svakog našeg branitelja. Oni koji bi željeli spekulirati s ratom, zločinima u ratu, neka dođu pogledati dugometražni dokumentarni film – ZIDINE koji govori o logorima u Bosni i Hercegovini i stradanju hrvatskog naroda u Bosni i Hecegovini. Da nije bilo Hrvatske Republike Herceg Bosne, Hrvatske zajednice Herceg Bosne i Hrvatskog vijeća obrane i svih onih koji su bili u takvoj jednoj političkoj, vojnoj i policijskoj strukturi, siguran sam da mi danas ne bi imali Bosnu i Hercegovinu, niti bi hrvatski narod mogao maštati o svojoj jednakopravnosti na svakom dijelu Bosne i Hercegovine. S te strane veliko hvala svima onima koji su u to vrijeme pokrenuli ovaj veliki projekt”, istaknuo je dr. Čović.“

Malo prije ovih svečanosti u Ljetnikovcu Radobolja održana je još jedna, ne manje praćena, svečanost. Naime proslavljen je rođendan predsjednika HDZ BiH i promovisan porodični grb obitelji Čović. Po izvještajima dostupnim iz medija bilo je vrlo svečano i vrlo multinacionalno, umalo pa bratstvo-jedinstvo.

Drugi skup bio je sušta suprotnost od prvog po sastavu zvanica. 

Najznačajniji gost, na prvi skup, stigao iz Banja Luke, ugazio helikopterom travu stadiona pod Bijelim Brijegom, sastao se sa koordinacijom Srba u Mostaru i svašta obećao, a onda odlepršao kod prijatelja na rođendansko slavlje. Nije ga pitao zna li šta o 85 srpskih civila Mostara za kojima se već 28 godina traga. Nije ga pitao ni za i danas neravnopravan status Srba u Hercegovačko-Neretvanskom kantonu gdje njegova stranka suvereno vlada od rata, nije ga pitao zašto se u Mostar od 25 hiljada predratnih stanovnika Srba vratilo tek nepunih 5 hiljada, nije ga ništa pitao, jer ga nije briga. Nazdravio mu je, popio, pojeo i kako narod u Hercegovini kaže „izio vuk magarca“.

Uz obe ove svečanosti šutjeli su i svi drugi relevantni, a nemaju pravo na šutnju.

U ovom kontekstu valja podsjetiti na neke rezultate politike Hrvatske republike Herceg-Bosne.

U Šestom periodičnom izveštaju specijalnog izvestioca Komisije za ljudska prava g. Mazovjetckog, između ostalog se navodi:

"Broj srpskog stanovništva, koji je pred rat iznosio 30.000 sprovodjenjem etničkog čišćenja Srba u Mostaru je smanjen na samo 300''.

1. Penzionerka iz Mostara 9/94 u svojoj izjavi navodi:

...01. juna 1992. godine, ustaše su došle u naš stan u Mostaru, tukle su mene i moga muža, odneli su stvari koje su vredne, zlato, narukvice, lančiće, burme, satove, kristal, skupocenu garderobu. Sve su to radili na naše oči. Moga muža su udarali palicom od čega je padao u nesvest. Tukli su i mene. Ja sam bila operisana. Pokazala sam im ranu, ali to nije pomoglo, već su mi skinuli zavoj sa rane i stavljali u usta, pokušavajući da me zadave. Stavljali su mi zatim nož pod grlo i psovali srpsku majku. Ta mučenja su trajala do 15. jula 1992. godine.

Najteže je bilo 15. jula. Tada su nas najviše tukli i sve su nam odneli iz stana - belu tehniku, šporet, frižider, televizor, muzički stub i dvoja kola moga muža i sina. Iz stana su nam zabranjivali da izlazimo i tako smo proveli 15 dana.

01. avgusta 1992. godine, odveli su nas u logor u Vojnu bolnicu, jer su tu otvorili logor za Srbe. Toga dana su nas tukli uz najpogrdnije psovke. U ovom logoru su nas predali Ivanu Zeleniki, najokorelijem zločincu koji je mučio sve Srbe u tom logoru. Mene i moga muža tu su skinuli gole i tukli palicama. Mojem mužu je potekla krv iz glave. Mome mužu su oduzeli 700 DEM. Meni su dvojica koji su bili pored Ivana naredili da skinem venčani prsten, što sam i uradila.

U ovom logoru mene su stavili u ćeliju sa 6 žena iz Mostara srpske nacionalnosti, koje nisam pre toga poznavala. I ovde su nas mučili i pretili da će nas odvesti u logoru Ljubuški, gde je bilo mučenja s plinom i strujom. Odavde su nas odveli u Grude, gde je bio otvoren zloglasni logor za Srbe. Tamo sam videla ljude bez očiju, sa polomljenim rukama, uši odsečene. Rekli su nam: pogledajte ove ljude, tako ćemo i sa vama postupati. Neko je od njih, na to dodao da to nisu ljudi, nego srpska paščad. Pošto tu nije bilo mesta, odveli su nas u logoru Ljubuški. Tu takodje nije bilo mesta. Tu su se nalazili isključivo Srbi koje su nam pokazali. Bili su sa velikim ranama, opekotinama, bez očiju i sakati...

2. U izjavi svedok 91/94 penzioner iz Mostara, sada sa stanom u Beogradu, pored ostalog navodi:

...Dana 09. jula 1992. godine u moj stan u Mostaru u Ulici Ante Zuanića upala je patrola hrvatske Vojne policije koju je predvodio Sergej Belović. Odmah su počeli mene i ženu da tuku rukama i nogama. Priveli su nas u zgradu bivše vojne ambulante - sedište Vojne policije HOS i odmah nas razdvojili. Mene su zatvorili u jednu prostoriju u podrumu iste zgrade. Tu su me dva dana tukli navodno zbog toga što su moji sinovi, koji su se tada nalazili u Beogradu, četnici. Trećeg dana odveli su me kod Milićević Marija, koji je imao neki visoki čin u HOS-u. On je rekao da će nas smestiti u logor Dretelj, a to je kao Aušvic i da je jedini izlaz da naši sinovi daju pare da bi bili pušteni i da je cena za to 35.000 DEM. Tražio je telefon sinova u Beogradu što sam iz straha dao.

Posle nekoliko dana mi je saopštio da je sa mojim sinovima postigao sporazum i da će nas njima predati na madjarskoj granici.

Dana 13. jula 1992. godine, Milićević Mario i Marko zv. "Zeljo'' su nas kolima, preko Splita i Zagreba, doveli na madjarsku granicu kod Koprivnice. Tamo smo dobili rešenje o proterivanju. Predati smo našim sinovima na slovenačko-madjarskoj granici, pošto su od istih prethodno primili 30.000 DEM. Oni su nas posle toga upoznali da je Milićević preko telefona rekao da ćemo mi biti ubijeni ako ne dobiju pare, te su oni iz straha na tu ucenu pristali...

Navodi da je u prinudno napuštenom stanu u Mostaru ostalo stvari u vrednosti od 50.000 DEM, garaža u vrednosti 10.000 DEM u kojoj je ostalo vozilo "Lada-luks''.

3. Svedok u predmetu 92/94 pored ostalog iznosi:

Da je u Mostaru živeo od 1963. godine i radio kao poslovodja knjižare. Posle velike eksplozije cisterne u blizini kasarne 2. aprila 1992. godine, koja je prouzrokovala velike žrtve i materijalnu štetu, u Mostaru su se počele formirati vojne jedinice HVO. One su počele hapsiti gradjane srpske nacionalnosti i odvoditi u zatvor "Ćelovina'' u Šantićevoj ulici.

U maju su se pojavile oružane jedinice HOS-a u crnim uniformama. Pripadnici ovih jedinica vršili su pljačke po stanovima i odvodili u zatvor srpske porodice. Tako su dana 15. avgusta 1992. godine, u njegov stan upala 3 uniformisana HOS-ovca. Tražili su da se na sto stavi svo zlato, nakit i novac, pa su on i žena izvadili i na sto stavili 1 sat u vrednosti od 200 DEM, 4-5 ženskih prstena, nekoliko zlatnih narukvica, 1 zlatnu ogrlicu i 200-300 DEM. Sve je to uzeo Belović.

Njega i ženu su odveli u bivšu vojnu ambulantu, a u podrumu zgrade ambulante je bio zatvor. U jednoj prostoriji su bili muškarci, a u drugoj žene. Tu je zatekao 20-30 muškaraca. Odmah je priveden na saslušanje kod zapovednika zatvora Ive Zelenike. On se raspitivao kakvu imovinu poseduje, pa je zaključio da je cilj ispitivanja bio da se ta imovina oduzme. Zelenika je u jednom momentu dohvatio jednu sablju i prinoseći sečivo uz grlo pretio da će ga ubiti ako ne kaže gde se nalazi novac. Već prvog dana tučen je pendrecima po telu. Posle trećeg dana ispitivanja priznao je da ima još 1.100 DEM u stanu i rekao mesto gde se nalazi. Njemu i ostalim zatvorenima su pretili da će ih predati mučiteljima koji su imali nadimke "Crvenkapica'' i "Luster''. Kada bi prolazili hodnikom, stražari su ih udarali vojničkim čizmama po najosetljivijim delovima tela. Vezani po trojica lisicama, a bilo ih je 9, strpali su ih u podrum u kome je bila i njegova žena. Video je da je imala ogromne modrice po celom telu.

4. Svedok 140/94-5 na zapisniku od 13. aprila 1994. godine pored ostalog, navodi sledeće:

Od aprila 1992. godine do 18. maja iste godine, živeo je u selu Goranci. Toga dana rano ujutru selo su opkolili hrvatska i muslimanska vojska i izvodili stanovnike iz kuća. Tako su i njega izveli iz kuće i odmah vezali za banderu sa rukama na ledjima. Tukli su ga i rukama i nogama, kao i metalnom palicom po raznim delovima tela tražeći da im kaže gde se nalazi njegov sin. Sa ostalim pohvatanim seljanima su ga odveli u Mostar u zapadni logor, u podrumske prostorije fakulteta.

Govoreći o fizičkoj torturi kojoj su bili izloženi navodi: "Izvodili su jednog po jednog zatvorenika u neku prostoriju i tamo tukli po nogama i rukama nekim metalnim predmetima koji su bili ostaci eksplodirane granate minobacača sa velikim brojem oštrih delova. Kada bi se ti ljudi vraćali sa ispitivanja, bili su krvavi, unakaženi, padali u nesvest pa bi ih policajci polivali vodom da se osveste. Tako su i mene tukli kada su me izvodili, govoreći mi da sam četnik i tom prilikom udarcima u predelu lica izbili su mi u gornjoj vilici zube, i to: levu dvojku, trojku i četvorku, a sa desne strane takodje dvojku, trojku i četvorku. Tukli su me u predelu ledja, nogu, ruku, terali da klečim za vreme ispitivanja držeći ruke u vis. Od tih udaraca padao sam u nesvest''.

Dalje objašnjava da je posle tri dana prebačen u zatvor Ćelovina u kome je ostao tri meseca i gde je fizička tortura nastavljena. U ovom zatvoru su se nalazili Medan, sudija Okružnog suda u Mostaru, milicionar Dušan, M.M. i S. I., koji su se sa saslušanja vraćali premlaćeni, bili potpuno krvavi i padali su u nesvest. M.M. su polomili obe ruke i ranili vatrenim oružjem u nogu, a S. I. je od batina poludeo. Naročito su tukli pohvatane rezerviste JNA. Tako su V. T. iz Bijelog Polja kod Mostara lomili i noge i ruke, pa se posle ispitivanja nije mogao kretati. M., brata M. M. izvodili su napolje, skidali golog, vezali ruke i tukli svim mogućim sredstvima koje su imali na raspolaganju. U zatvor su ga posle toga vraćali na nosilima.

Kroz prozor zatvora video je da su noću izvodili mladje žene iz prizemlja zgrade, koje su policajci skidali nage i silovali, a potom terali da ispred njih nage šetaju. Medju tim ženama, prepoznao je suprugu bivšeg direktora "Hepok-Komerca'' koju su kasnije sa ćerkom ubili.

Na kraju navodi da mu je kuća u rodnom selu Goranci spaljena i uništena. 

7. Svedok 273/94, pored ostalog, navodi:

... Uhapšen sam 18. avgusta 1992. godine u Mostaru od strane trojke HOS-ovaca na čelu sa Sergijem Belovićem. Čim su upali u moj stan, počeli su odmah da me tuku, tražili su devize i zlato i pošto su me dobro pretukli pretresli su stan, odabrali ono što im se dopalo, stavili u jedan paket težine oko 15 kgr koji sam ja morao da nosim. Odveli su me u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti gde sam bio od 18-25. avgusta 1992. godine u prostoriji zatvora koja je služila za mučenje Srba i koju su zvali "Mala Srbija''. Tukli su me čime su stigli: drvenim palicama, čizmama. Ta tuča trajala je oko 5 sati i ja sam bio ošamućen. Tražili su samo da im kažem gde sam sakrio zlato i devize koje nisu pronašli u mom stanu...

... U sobi zv. "Mala Srbija'' tada su se nalazila dva brata, sin jednog od njih, te više lica srpske nacionalnosti iz Mostara i okoline (čija imena navodi).

U prostoriji preko puta, bile su zatvorene žene srpske nacionalnosti.

Za tih nedelju dana boravka u tom zatvoru, ja sam svake noći bio tučen. Tukli su me svuda po telu. Više rebara mi je slomljeno. Sav sam bio u modricama, ruke uopšte nisam mogao da podignem, nisam mogao da hodam. Mene su nazivali "gumeni Srbin'' zbog toga što sam izdržao toliko velike batine...

Iz prostorije u kojoj su bile smeštene žene svake noći čula se vriska...

... U Mostaru sam imao stan i stvari u njemu u vrednosti od 250.000 DEM, što mi je sve opljačkano. Imao sam kolekciju kožne galanterije firme čiji sam trgovački putnik bio u vrednosti od 20.000 DEM - uzoraka svile u vrednosti od 5.000 DEM''.

 10. Svedok 295/94-9, pored ostalog, navodi:

... Ja sam rodjen, i sve do izbijanja ovog rata, živeo sam u selu Bogodol, Mesna zajednica Goranci, opština Mostar. U celoj mesnoj zajednici je bilo oko 40 srpskih domaćinstava...

... U II svetskom ratu, tačnije na Vidovdan 28. juna 1941. godine, iz sela u Lišticu bilo je odvedeno 90 ljudi i smešteno u školu. Za njima su pošle 4 žene da im odnesu hranu. Medjutim, u mestu Gradac kod Lištice, ubijene su ove 4 žene i 6 ljudi od ovih 90. Ove 4 žene i 6 ljudi ubile su lokalne ustaše. Preostalih 84, spasio je tamošnji fratar po imenu Damnjan. Nakon ovoga, u selo Gorance pozvani su svi Srbi iz našeg sela da dodju i da prime katoličku veru. Mnogi ljudi se nisu odazvali ovom pozivu. Po priči moje majke, za vreme trajanja mise u crkvi u Gorancima došle su ustaše i odvele 45 Srba i ni danas niko ne zna gde su ubijeni...

... Dana 03. ili 04 aprila 1992. godine u Mostaru je eksplodirala cisterna i uništena je kasarna JNA. U selu se počela osećati napetost, ali nas niko nije dirao do 18.04. 1992. godine. Oko 4 sata ujutru, u moju kuću je ušlo 6 naoružanih ustaša i odvelo me u Mostar u nekadašnju kasarnu "Zapadni Logor''. Tamo sam doveden u štab HVO, čiji je komandir Vojne policije bio čovek po imenu Džida. On je naredio da me vode u podrum gde sam zatekao 20 ljudi iz moga sela - svi isprebijani i krvavi. Tada je neko od ustaša pitao ko je bio organizator naoružavanja sela i tada su rekli da sam to bio ja. Odmah su me odveli na sprat gde je bilo 5-6 ljudi, medju njima i Džida, koji su me tukli da sam bio sav modar. Vratili su me u podrum gde su nas 3 dana i tri noći tukli, sve po naredbi ovog Džide. Posle toga smo svi odvedeni u Centralni zatvor u Mostaru u Ulici Alekse Šantića...

... Pored mene, u zatvor je odvedeno i 18 meštana Bogodola. Ovde su nas tukli naročito mene i mog komšiju. Najviše su nas tukli Džido, Puce Nikola i neki Viktor. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero zv. "Pepa", a zamenik Peko Ante. Deset dana nakon našeg dolaska u Centralni zatvor, dovedena je još jedna grupa Srba, od 10 ljudi.

... Jednom prilikom, mene i još 2 Srbina odveli su na aerodrom gde su nas toliko tukli da su jednom slomili ruku. Jedan čovek iz IV bojne iz mesta Kruševo, udario ga je metalnom šipkom.

... Ja sam u zatvoru u Mostaru ostao do 30. oktobra 1992. godine. Pre toga je bila razmena 03. avgusta 1992. godine. Tada je svim Srbima u selu Bogodola rečeno da se skupe kod crkve i da sa sobom ponesu lični prtljag. Autobusom su prebačeni u vojni logor u Mostar gde je 6 odraslih muškaraca i jedna devojka zadržano u zatvoru. Ostali su autobusom odvezeni do prve borbene linije prema Nevesinju, date su im bele zastave i oni su prešli na srpsku teritoriju. Tako da je selo Bogodol ostalo bez ijednog Srbina - jednostavno Srbi su proterani iz ovog sela...

... U grupi od 20-tak, po rasporedu rada, išli smo u srpsko selo Raštane koje je bilo iseljeno. Tu smo skidali crep, krovnu konstrukciju i stolariju sa srpskih kuća, što je odvoženo u Čitluk, Lišticu, Mostar i druga mesta...

... Ja znam žene koje su silovane. U zatvoru su bile mnoge žene iz Mostara i okolnih sela, ali to ne smeju da kažu.

... u drugoj polovini septembra 1992. godine, došli su iz Vojne policije Šunjić Jure, Babić Dževad i Skender Puce i tražili 10 radnika. Ne govoreći gde nas vode poveli su mene i još četvoricu Srba i odveli nas u Vojnu policiju na fakultet gde je pre toga u krug pala granata od koje su poginula 2 hrvatska vojnika. Tada se nagadjalo čija bi granata mogla biti, pa je bila varijanta da je srpska, ali se govorilo i da su Hrvati sami pucali. Nama su naredili da sakupljamo raskomadane delove tela. Kada smo mi to počeli skupljati, prisutnih 50-60 vojnika su nas počeli besomučno tući drvenim motkama, kundacima od pušaka, tako da su tom prilikom slomili ruku jednom Srbinu, a ja sam bez svesti donet u logor gde tadašnji zamenik komandanta logora Peko Ante nije dozvolio da mi se ukaže lekarska pomoć. Sutradan, kad sam došao svesti, glava mi je bila toliko otečena da se nisam mogao prepoznati...

... šef vojne policije se zvao Džidić Željko iz Cima, predgradja Mostara. On je sam tukao i maltretirao ljude. Bio je vatreni ustaša i sve što se dešavalo bilo je po njegovoj naredbi, uz njegovo odobrenje i znanje. Pored njega, u maltretiranju ljudi isticao se Martinović Zoran''.

 12. Svedok 473/94-31 u zapisniku od 30. septembra 1994. godine, pored ostalog, iznosi sledeće:

Kada je došlo do oružanih sukoba sa suprugom i kćerkom i dalje su ostali u Mostaru, pošto su komšije Hrvati i muslimani garantovali bezbednost.

Medjutim, noću 10. jula 1992. godine, uhapšena je sa sa suprugom i odvedena u sedište HOS-a u Mostar gde ih je saslušao Zelenika Ivo. Za vreme saslušanja nju je udario dva puta palicom po ledjima. Okrivljivao je da joj je brat četnik. U zatvoru HOS-a su proveli 3 dana. U jednoj maloj prostoriji bilo je 16 žena srpske nacionalnosti. Seća se imena nekih tih zatvorenih žena. Zapovedenik zatvora je bio Martinović Vinko zv. "Štela''.

 14. Svedok 445/94-4, doslovno navodi sledeće:

... Mene su uhapsili u Mostaru 02. avgusta 1992. godine i sa ženom odveli u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti. Odveli su me kod upravnika toga zatvora koji se zove Zelenika Ivan, koji je odmah počeo da na mene viče i da me tuče. Tražio je da kažem gde su mi deca. Ja sam bezuspešno pokušavao da ga uverim da uopšte nemam dece i da to može da proveri, ali on to nije slušao već me je i dalje tukao. Odveli su me u neku drugu prostoriju gde su nastavili da me tuku pendrekom i čizmama u ledja, pa sam od bolova jaukao. Tu me je tukao neki stražar. Došao je Zelenika i doneo neki špric u kome je bila neka tečnost. Počeo je da mi preti da će mi nabiti špric u oči da bi mi na kraju prosuo tečnost iz šprica u lice. Ponovo su me tukli i vezali lisicama sa nekim Kovačevićem''.

 15. Svedok 445/95-5, pored ostalog, je naveo:

 Na dan 08. maja 1992. godine izvršen mu je pretres stana u Mostaru. Pripadnici HVO zabranili su do daljeg da izlazi iz kuće i da mora da se javlja na njihove telefonske pozive, što je trajalo sve do 05. jula 1992. godine kada je došla patrola i ponovo izvršila pretres stana i uzevši sve vrednije stvari u kući njega odvela u vojnu ambulantu koja je bila pretvorena u zatvor kod nekog "Štele''.

Što se tiče fizičke torture koja je nad njim primenjena u zatvoru, konkretno navodi:

... Odmah su me kod dovodjenja dočekali sa tučom i to na stepenicama. Posebno su me tukle dve devojke, a u jednoj prostoriji me je tuklo njih desetak koji su svi bili u crnim uniformama. Posle sam odveden u podrum gde je bilo 10-tak zatvorenih Srba. I tu su nas tukli. Udju, tuku te, izvode te u hodnik, pa te tuku...

 16. Svedok 445/94-9, navodi:

... Na dan 02. avgusta 1992. godine, kada su zapalili crkvu u Mostaru, mene i muža su uhapsili u Ulici Krpića u Mostaru. Došla su njih četvorica sa crnim trakama oko glave i obučeni u crnu odeću. Tada su nam pokupili sve vrednosti koje smo imali: - svo zlato u vrednosti od 6.000 DEM, gotovine od 2.800 DEM i oduzeli ključ od automobila. Tu su nas, odmah u stanu, počeli udarati pendrecima po glavi...

... Odveli su nas u zatvor u vojnoj ambulanti pred upravnika Zeleniku koji je mene odmah napao da sam "četnikuša'' i počeo da me tuče. Tražio je da skinem dve zlatne burme koje sam imala na rukama. Počeo je da me tuče pendrekom po glavi, pa sam ja pala. Govorio je da neću izneti živu glavu iz Mostara. U tom zatvoru provela sam samo jednu noć, a onda su me odveli u logor...

 18. Svedok 445/94-14 u prvom delu govori o političkim prilikama koje su postojale u Mostaru pre izbijanja sukoba do svoga hapšenja.

Radio je u stanici milicije u Mostaru.

Krajem 1989. godine i početkom 1990. godine jasno su se uočavala medjunacionalna podvajanja. Iz inostranstva su stizali emigranti poznati kao pripadnici Ustaškog pokreta. Počelo je dolaziti do smene na raznim mestima, tako da su na većini značajnijih mesta postavljana lica hrvatske nacionalnosti. Hrvati su od ranije na ostrvu Pagu imali centar za obuku svih kadrova gde su pripremali ljude ne samo za rad u policijskim službama, već i u svim drugim oblastima funkcionisanja države.

Januara meseca 1992. godine, počelo se sa miniranjem objekata koje su držali Srbi. Minirani su kafići Kovačević Milana, Kukavac Jovana i još mnogih drugih.

Na dan 03. ili 04. aprila 1992. godine kod kasarne "Severni logor'' postavljena je cisterna puna eksploziva koja je aktivirana sa daljinskim upravljačem. Od eksplozije je razrušena kasarna i sve zgrade u naselju Zaluk. Poginuli su jedan vojnik i 3 civilna lica. Odmah potom 06. aprila, Hrvati su iz predela Lištice iz artiljerijskih orudja počeli gadjati ovu kasarnu i ceo kompleks zgrada u okolini, s tim što su pre toga odatle iselili sav hrvatski živalj.

Ovu akciju su organizovali Nikolić Dragan, do tada kriminalistički tehničar u SUP-u Mostar i njegov brat Pero, direktor OUR "Plastika'' u Mostaru. U akciji su učestvovali Krtalić Miro, auto-prevoznik iz Mostara, Jedvaj Branko, vozač u "Autoprevozu'' i drugi. Cisterna napunjena eksplozivom bila je vlasništvo preduzeća "Novogradnja'' iz Lištice.

Po povlačenju vojske, počeo je progon Srba. Uglavnom ih hapse Hrvati, neke ubijaju, a muslimani su tu imali sporednu ulogu.

U pogledu svog hapšenja, tretiranja zatvorenika, fizičke i psihičke torture kojoj su bili podvrgnuta, lica koja su se posebno isticala u mučenjima i oblicima nečovečnog postupanja, navodi sledeće:

... Uhapšen sam 04. maja 1992. godine i vezanog su me odveli u zgradu Ekonomskog fakulteta. Tražili su da radim u njihovoj policiji, što sam odbio. Šef njihove policije je bio Stipe Petrović, pre toga saobraćajni milicionar. Tu su bili Andjelko Lakić, Josip Marčinko, Buhač Marko, Pervan Ilija, Jure Kraljević iz okoline Imotskog i drugi...

U Ćelovini sam bio od 14. maja 1992. godine, u zgradi Okružnog zatvora. Uz povremeno odvodjenje i kraće zadržavanje u zatvorima u Lištici, Duvnu, Grudama, Ljubiškom i "Lori'' u Splitu.

Iz ovog zatvora dosta ljudi je vodjeno na rad, pa bi mnogi od njih za vreme rada dobili degeneke, jer su stražari dozvoljavali da ih pripadnici njihove vojske prebiju. Svaki dan po povratku sa posla neko je bio potpuno slomljen od batina.

Dobro se sećam da su Milošević Slavka jednom prilikom pretukli, polili naftom i zapalili.

Do 05. jula 1992. godine, često su me ispitivali i tukli pesnicama, čizmama i bezbol palicama, od kojih udaraca sam i padao. Tada su me iz zatvora prvi put izveli vezanih očiju i kolima odvezli u Lišticu. U pojedinim mestima zaustavljali su vozilo, otvarali vrata i pokazivali me gradjanima kao četničkog vojvodu. Ti gradjani bi pljuvali po meni, vredjali me i udarali. Nisam mogao ništa da vidim pošto su mi oči bile vezane.

U Lištici su me zatvorili u jednu prostoriju stanice milicije i skinuli povez sa očiju. U ovu prostoriju ubrzo je došao jedan Šiptar, kome je neko rekao da sam bio u Prištini i tukao i zlostavljao Šiptare. On me je tukao nekim kablom nešto debljim od milicijske gumene palice. Udarao me je po glavi i svim delovima tela.

U toku ove tuče izgubio sam svest i kad sam došao svesti video sam da ležim na nekom velikom stolu u podrumskim prostorijama te stanice milicije. Pored stola su stajali doktor i doktorica, navodno iz Nemačke koji su mi dali inekciju u oba ramena, pa su bolovi vrlo brzo prestali. Od ove tuče ostali su mi ožiljci. Ovaj što me je tukao star je do 30 godina visok oko 180 cm. Za njega sam saznao da je držao poslastičarnicu u Splitu i da je bio stalni pratilac Ivice Pušića - glavni za policiju HVO za zapadnu Hercegovinu. Ivica Pušić je bio glavni instruktor za obuku policajaca na ostrvu Pagu. Bio je razrok na desno oko. On me je ispitivao u zgradi ranijeg opštinskog Komiteta. Za vreme saslušanja pozivao je te su unutra ulazila 2-3 lica koja su me besomučno tukla i oboreno na pod me gazila čizmama.

Pored batina, on me je primoravao da gutam zapaljene cigarete. Mislim da je od ovog bilo još strašnije kada bi mi Ivica vezao bose noge za stolice i ruke, tako da su mi dlanovi bili okrenuti na gore, a i tabani takodje, pa me je besomučno tukao kablovima po nogama i rukama. Tabani su mi bili toliko naduvani da nisam mogao stajati.

Prilikom ovih ispitivanja, Ivica me je sa svojim pomoćnicima lisicama vešao za jednu cev od instalacije centralnog grejanja ispod plafona. Sećam se da su bile dve paralelne cevi, i to tako što bi mi lisice zakačio za svaku ruku u predelu zglavka, a drugi kraj lisica bi zakačio za te cevi, pa sam tako visio razapet. Pre toga bi me skinuli golog pa bi mi o polni organ obesio neki gvozdeni predmet koji je imao dva kraka savijeno pod uglom od 90 stepeni tako da bi oni krakovi širili moje noge, a težina vukla prema naniže. Pri svakom pomeranju osetio bih strahovite bolove u predelu polnog organa i stomaka. Tako bi visio po 3 ili 4 sata, a posle je on dolazio i ponovo me ispitivao...

Dok sam visio, usled težine tela, meni je bilo isčašeno levo rame, pa i sada njime ne mogu da se pokrećem normalno. U ovom periodu jednom prilikom me je nabio u ćošak lično Ivica, klasičnim karate udarcem, nogom iz okreta udario u predelu grudnog koša i to je ponovio dva puta na isti način, tako da mi je tom prilikom polomio rebra.

Deformacija na grudnom košu i sada mi se jasno vidi, a isto tako i ožiljci na levoj ruci iznad lakta. Srednji prst leve ruke i to kost u predelu prvog zgloba bila je slomljena.

Ivica i ta njegova ekipa prilikom tuče izbili su mi sve zube iz gornje vilice, a od nekih zuba su ostali samo parčići, što sam naknadno morao da vadim, tako da sada imam veštačku vilicu. U donjoj vilici sa leve strane mi je izbijeno četiri zuba, a cela donja vilica je pomerena u odnosu na gornju u desnu stranu, tako da usta nisam mogao da zatvaram kako treba, pa i danas pojedine reči ne mogu da izgovorim pravilno.

Odveli su me u Duvno u prostoriju gde su mi pokazali 9 unakaženih ljudi. Svi su bili u vojnim uniformama, krvavi, deformisanih lica. Toliko su bili izobličeni da im se nisu videle ruke i noge, kao da nisu ljudska stvorenja. Rekli su mi da su to sve oficiri JNA. Od mene su zahtevali da ih pogledam da li nekog od njih poznajem. Nisam mogao nikog da prepoznam pa sam im to rekao.

Primetio sam da u Duvnu ima mnogo zatvorenih Srba u zgradi za koju sam po djačkim klupama zaključio da je škola, da ih tamo tuku pošto sam svo vreme dok sam tamo bio čuo njihovu vrisku i jauke.

Sutradan su me odveli u vojni istražni zatvor "Lora'' u Splitu gde sam bio ispitivan, pa sam posle ispitivanja u Mostaru u zgradi vinarije u Ljubuškom vraćen u zatvor u Mostaru.

Početkom osmog meseca, dok sam čistio zatvorske ćelije doveli su jednog momka, pa su mu predamnom odsekli oba uva, a zatim su ga besomučno tukli nogama i bezbol palicama, pa su mu polomili kosti lobanje tako da mu je moždano tkivo izletelo napolje. Dok je ležao, gazili su ga bar pola sata, a on je već bio mrtav. Ovi koji su ubili ovog momka bili su pripadnici njihove policije u uniformama, a jedan od njih se zvao Krtalić iz Dračevice kod Mostara. Ime mu ne znam, star oko 25 godina, srednjeg rasta, dobro razvijen. Dobro sam ga upamtio pošto je u zatvor stalno dovodio jednog vučjaka.

U više navrata kada sam išao da perem ćelije, vidjao sam leševe, a sveža krv po ćelijama govorila je da se to dešavalo u toku noći.

Kada sam izašao iz zatvora, kod mene su dolazili roditelji koji se prezivaju Ljepava iz Trebinja i pokazivali sliku svoga sina starog oko 20 godina za koga su znali da je bio u zatvoru Ćelovina i pitali me za njega. Ja mislim da bi njihov sin mogao biti onaj mladić koji je predamnom ubijen.

Po mojoj oceni, u Ćelovini je moglo biti zatvoreno oko 650 Srba. Pored muškaraca bilo je i žena.

Usled ovog što sam preživeo moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio više od 30 kg. Dobio sam i šećernu bolest.

Iz Ćelovine vodili su me da vidim kako ruše našu pravoslavnu crkvu u Bjelušinama kod Mostara.

 22. Svedok 445/94-30, navodi:

... Posle 04. aprila 1992. godine, kada je eksplodirala cisterna ispred kasarne JNA - "Severni logor'', svakodnevno su mi upadali u stan u Ulici Omladinska u Mostaru, pretresali i odnosili stvari - garderobu, video-rikorder, televizor u boji, muzičku liniju i druge vredne stvari. Ovo su radili pripadnici HOS-a.

Dana 29. maja 1992. godine, uhapsila me je policija HVO i odvela u njihovo sedište u Ćelovinu. Tu je sa mnom razgovarao Puce Nikola, tada komandir zatvora. Tražio je da se prijavim u hrvatsku vojsku, što sam odbio. Odmah su me smestili u samicu gde sam proveo 7 dana. Posle su me prebacili u sobu u kojoj su bili jedan Srbin iz Bogodola, te još 10 Srba iz Mostara i još neki drugi. Počeli su da nas vode na rad.

Vodili su nas na linije fronta u Podveležju gde smo kopali rovove i utvrdjivali bunkere dok se vodila borba.

Za vreme rada počela su fizička maltretiranja i prebijanja. Tukli su nas pripadnici HVO i to: Buhovac iz Jasenice, star oko 30 godina, 3-4 Kordića iz Sretnica kod Mostara, čijih se imena ne sećam. Oni su bili stražari u zatvoru. Dolazili su vojnici sa strane. Ovi stražari su nas predstavljali kao opasne četnike, te su nas i oni tukli. Po golom telu udarali su nas crevom tako da bi pravili krstove po nama - masnice u obliku krsta. Meni je u jednom danu napravio tačno 67 krstova neki koga su zvali "Ludi Maks'', star do 40 godina iz Lištice. Na svim mestima bili su mi krvni podlivi, koža mi je pucala, tako da sam krvario.

Odmah zatim morao sam da legnem i da stavim glavu u prljavu vodu u koju su oni mokrili, što sam lično video, a zatim me čizmama pritiskivali po ledjima i vratu. Usled nedostatka vazduha gušio sam se, otvarao usta i ta prljava voda ulazila mi je u usta, tako da sam morao da je progutam.

Posle toga sam morao da klečim na šljunku, pa su mi dvojica legla na ledja, a dvojica udarali pesnicama po glavi. Posle su me naterali da stojim sa uzdignutim rukama na suncu na temperaturi od 40 stepeni, krv je lila sa mene ali nisam smeo da je zaustavljam. Tako sam stajao oko 2 sata.

Zatim su mi naredili da legnem pa su mi celo telo polili naftom, a zatim više puta prinosili upaljač da me zapale, tako da sam bio preplašen i očekivao svakog trenutka da postanem živa buktinja i da izgorim.

Zatim su počeli da me udaraju držalicom od lopate po ramenima i ledjima, koja se lomila od udaraca. Ovo je trajalo oko 2,5 sata i posle svega toga morao sam da radim.

I kasnije dok smo radili, svaki dan je bilo vredjanja i maltretiranja. Zavlačili su nam cevi od pištolja u usta preteći da će nas ubiti.

Za vreme mog boravka u zatvoru, moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio 35 kg...

 23. Svedok 445/94-31, navodi:

...Uhapšen sam 06. maja 1992. godine u svom kafiću u Mostaru od strane šestorice naoružanih lica u crnim uniformama. U jednom kombiju su me odveli u prostorije Ekonomskog fakulteta u Mostaru. Tamo je bio Džidić Željko koji je ranije bio vozač u "Vodovodu''. Bio je tada šef Vojne policije HVO u Mostaru. Zatim, Petrović Stipo, bivši milicionar, koji je bio zamenik Željka Džidića, Dragan Barbarić, koji je prvih dana bio upravnik zatvora Ćelovina, a posle prebačen u sedište HVO kao pravnik, Ćonkić-Marinović Branko, rodjen 1960. godine u Ilićima - Mostar, Habibija, čije ime ne znam, koji je živeo u Zaliku kod železničke stanice, Ćorić Irenko, sa stanom u Rudarskoj 38 u Mostaru i moj komšija, Ančić Mate, poznati kriminalac iz Mostara rodjen 1958. godine, Ivan Marinčić, rodjen 1959. godine u Mostaru, kako sam čuo kasnije poginuo, i Predrag Marić, rodjen 1957. godine u Mostaru. Pored ovih, bilo je i drugih lica koje nisam poznavao.

Čim sam ušao u tu prostoriju i seo na stolicu, levu ruku su mi privezali za cev radijatora lisicama. Ispitivao me i glavnu reč vodio Džidić. Odmah na početku su počeli da me udaraju kundacima pušaka, pesnicama, nogama, palili mi bradu i to je trajalo puna 3 sata. Ja sam više puta padao u nesvest. Tom prilikom su mi polomili nosnu kost, razglavili 3 zuba u gornjoj vilici, razbili obe arkade, a i uši su mi bile probušene. Tu su me najviše udarali Željko Džidić i Djonkić-Marinović.

Posle ove torture, odavde su me prebacili u tek otvoreni zatvor Ćelovinu. Tu je bilo 5-6 zatvorenika, svi iz Mostara. Ovde sam ostao do polovine septembra 1992. godine.

Neprekidno su nas vredjali, psovali. Ono što je za nas najgore to je što su nas terali na prisilan rad. Bilo je slučajeva da smo radili na liniji fronta. Jednom smo radili kod Sutine, na izlazu iz grada, gde smo iskopali 11 leševa. Ovom prilikom su nas i predstavnicima štampe i televizije prikazali kao četnike koji su pobili te ljude koji su tu sahranjeni. Svi smo imali uniforme JNA u koje su nas obukli prilikom dolaska u zatvor. Ovde su nas gradjani, psovali i maltretirali. Žene su nas polivale vrućom vodom, a neke su i udarali. Sve je ovo snimala kamera.

Za vreme rada više puta su stražari dozvoljavali njihovim vojnicima, na položajima gde smo radili, da nas tuku. I mene su tako više puta udarala razna lica. Dobro se sećam slučaja kada je u Gnojanicama Poparu čije ime ne znam, ubo nožem jedan njihov vojnik.

Najteži slučaj se dogodio početkom septembra 1992. godine kada je oko 10 zatvorenika poslato da pokupe ostatke tela dvojice policijaca HVO-a, na čiji je auto pala granata i raznela ih. Uveče smo ih iz kombija izneli napolje i svih 10 su bili prebijeni, unakaženi i nesposobni da sami izadju. Pričali su kako su ih tukli i delovima utrobe pobijenih mazali ih po licu.

Veliki broj stražara i zatvorskog osoblja sam od ranije poznavao. Upravnik zatvora je bio Nikolić Petar, zamenik Peko Ante, stražari: Hajdan Adem, šef smene, Ramić, isto šef smene, Zijo Toljaga bivši golman "Veleža", Žarkušić Adne, Žubor Milenko i drugi.

Išli smo na rad po selima i razgradjivali srpske kuće i taj materijal odnosili u hrvatska sela.

Ja sam išao na rad u selo Raštani, Vrapčići, Hodbina, Buna, a to su srpska sela, pa smo ovako razgradili na stotine srpskih kuća. Radili smo u grupama od po 10 zatvorenika i norma nam je bila da razgradimo dnevno 2 kuće i materijal prebacimo u hrvatska sela. Kada bi se sutradan vraćali u isto selo videli smo da su ostaci kuća ili paljeni ili razrušeni eksplozivom. Sećam se da smo u Raštanima razgradjivali kuće porodica koje ja poznajem, a jedan zarobljenik je morao da razgradjuje sopstvenu kuću i da taj materijal prebacuje u hrvatsko selo. U Vrapčićima smo razgradjivali kuće Antelja i Miskina. U selu Ortiješ razgradjviali smo jednu kuću za potrebe Vlade, sina fudbalera Blaža Sliškovića.

Zbog boravka u zatvoru i mučenja koje sam doživeo, moje zdravstveno stanje je teško oštećeno. Lečio sam se u Medicinskom centru u Srem. Mitrovici, te se otuda može pribaviti dokumentacija o mom zdravstvenom stanju...

 24. Svedok 445/94-38 navodi:

... Dana 14. jula 1992. godine, mene i moju nevenčanu suprugu u našem stanu u Mostaru uhapsili su petorica HOS-ovaca i odveli u zatvor u raniju vojnu ambulantu. Tu smo razdvodjeni. Ovde sam proveo 7 dana. Tu su nas pretresli, tražili novac, posebno marke. Meni su oduzeli oko 1.000 DEM i ručni sat. Mene je više puta saslušavao upravnik zatvora Ivan Zelenika. Prilikom ovih saslušanja, tukao me je nogama i pesnicama. Stavljao mi je so u usta i terao da gutam. Odveo me je u VC - čučavac, koji je bio prljav, pa mi je glavu gurnuo u fekalije i držao dok nisam pozeleneo, a posle me polivao vodom.

Prilikom ovih saslušanja, mene je iz te kancelarije povremeno izvodio Džiko, koji je krupan i debeo u jednu posebnu prostoriju gde me je bičem šibao po ledjima i udarao nogama. Sa njim je bio i Sergej Belović koji je bio iz mešovitog braka zbog čega se posebno isticao u prebijanju zatvorenika da bi se dokazao kao ustaša.

Pored prebijanja za vreme saslušanja, u toku noći su nas tukli u ćelijama, upadali unutra i zastrašivali.

Posle prebijanja, jednu čitavu noć sam morao da stojim u samici tako da se krv razlila po celom mom telu i betonu. Kada su nas izvodili napolje, terali su nas da čupamo i jedemo travu. Stalno smo bili izloženi vredjanju i raznim ponižavanjima. Odavde smo oko 21. jula 1992. godine prebačeni u drugi logor...

 26. Svedok 532/94-3 pored ostalog, iznosi:

- Da je 12. oktobra 1992. godine bio uhapšen od policije HVO i priveden u sedište Vojne policije gde ga je saslušavao Josip Marčinko, komšija, ranije komandir milicije u Mostaru. Pripadnici policije su ga tukli, pljuvali i čupali za kosu;

- Da je prebačen u Centralni logor za Srbe u Rodoču u krugu Vojne gimnazije i smešten u sobu gde je bilo 44 pripadnika srpske nacionalnosti. Medju njima su bili: bivši javni tužilac iz Mostara, upravnik Studentskog doma, inspektor SUP-a, moler iz Mostara, profesor na Pedagoškoj akademiji, radnik iz Jablanice, penzioner SUP-a, moler iz Mostara, potpukovnik u penziji iz Mostara, pukovnik u penziji iz Mostara, radnik mlekare u Mostaru, inženjer u rudniku Mostar, jedan čovek iz sela Bogodola, automehaničar, jedan major, radnik iz Nevesinja;

- Svi su oni govorili da su u zatvoru bili izloženi teškim mukama, i da ih stražari tuku.

 28. Svedok 295/94-5, iznosi:

- Da je pre ratnih sukoba radio u robnoj kući u Mostaru;

- Da su dana 08. avgusta 1992. godine, u njegov stan došla dvojica HOS-ovaca tražeći zlato i pare, pa kada je rekao da to nema izvršili su pretres stana, odveli ga i smestili u podrumske prostorije zgrade Vojne bolnice gde je bilo 12 Srba - civilnih lica. Kasnije se taj broj povećao na oko 30. Upravnik zatvora je bio Zelenika Ivan. Tu su zatvorenike tukli i na razne načine se iživljavali. Zelenika je naredio da se skine go pa ga je nogom tukao po raznim delovima tela. Nakon toga su mu obukli zimsku jugoslovensku uniformu i na glavu stavili šajkaču:

- Da su on i Pejdo Petar svakodnevno batinali, jer su znali da je 80 članova njegove porodice pobijeno od ustaša 1941. godine;

- Jedne noći izvedena u dvorište gde je bilo oko 20 HOS-ovaca koji su oko njega napravili krug i svi ga tukli rukama i nogama. Nakon toga da su ga prinudili da opere WC - da zavuče ruku od lakta u WC šolju i da rukame uprljanje fekalijama oliže;

- Odavde je prebačen u zatvor Dretelj.

 31. Svedok 595/94 iznoseći da je u zatvoru više puta silovana od strane crnokošuljaša - Paraginih vojnih formacija, te u tom pogledu konkretno navodi:

...Ja sam 33 godine živela u Mostaru i radila u Fabrici... Posedovala sam jednosoban stan u Ulici Splitskoj. Nisam se udavala...

... Po izbijanju ratnih sukoba, svakodnevno sam posećivana od strane pripadnika crnokošuljaša. Iz dana u dan su dolazile patrole i vršile premetačinu moga stana i ispitivali me o mom bratu. Zabranjeno mi je kontaktiranje sa pripadnicima bilo koje nacionalnosti.

U prvoj polovini jula 1992. godine, kod mene u stan su došla četvorica crnokošuljaša. Jedan od njih udario me je dva puta šakom po licu psujući mi četničku majku. U jednom trenutku sva četvorica su me oborili na krevet, držali me za ruke i noge, te mi je jedan od njih pocepao odeću i donji veš i izvršio silovanje. Pokušala sam da pružim otpor, ali u tome nisam uspela, jer su me trojica držala za ruke i noge. Zatim je drugi od njih nadamnom izvršio silovanje...

... Odveli su me u bivšu Vojnu ambulantu, gde je jedan od starešina bio Ivo Zelenika, Hrvat koga sam od ranije poznavala. Ova bolnica je bila pretvorena u logor. Ivo Zelenika je nadamnom izvršio pretres i oduzeo mi 20.000 DEM bez izdavanja potvrde o oduzimanju. Stavio me u samicu.

Za vreme boravka u samici, svaki dan sam fizički maltretirana i ispitivana o svom bratu. U toku noći Ivo Zelenika je dolazio i silovao me. Dolazio je naoružan i obavljao seksualni odnos jednom ili više puta u toku noći. Prethodno me je udarao. Ja sam morala da pristanem jer je pretila opasnost da me fizički likvidira, a to je mogao, jer je bio jedan od glavnih starešina crnokošuljaša i nikome nije polagao račune o svom ponašanju...

... U ovom logoru sam provela oko 20 dana. Sa mnom je bila moja snaha, te još 2 žene iz Nevesinja. Lično mi je poznato da su moja snaha i te 2 žene bile više puta silovane od strane pojedinaca iz formacije crnokošuljaša. Bila sam u prilici da to vidim.

Za vreme boravka u ovom logoru, nekoliko puta sam silovana od strane pojedinaca - crnokošuljaša - Hrvata, koje ranije nisam poznavala, i to u toku noći kada su bili na straži.

Odavde sam prebačena u Čapljinu...“

Između ostalog, prije neki dan i ovo je slavljeno, jer ovo su konkretni rezultati politike koja je slavljena i koja se sa ponosom i danas promiče.

O tome šuti veliki Baja, o tome šute i brojni politički predstavnici Srba u politici, pa i oni iz Mostara, o tome šuti i crkva, država, pravosuđe, svi ili skoro svi. A meni, običnom građaninu Mostara, koji pamti brojna lica kojih više nema, svi nedostaju i stidim se što se još glasnije nisam suprotstavio njihovom progonu u vrijeme kad se dešavao. Govorio sam i činio što sam mogao, imao silne probleme zbog toga, ali morao sam više, morali smo više.
Moramo i danas više, nemamo pravo na šutnju. Moramo svi progovoriti, dići glas i svi se konačno suočiti sa prošlošću. Bez toga nema smiraja, nema budućnosti i nema mira.

Vrijeme je da svi kažemo sve i upremo prste u sve koji su činili loše stvari, najprije u svom okruženju, u svojoj avliji ili dvorištu, pa onda krenimo u tuđe.

Istinu na sunce, kako god bila teška i bolna.